SRPSKI PODZEMNI ROK I PAGANSKA MITOLOGIJA

ZLI DUSI

Bjesi, nazvao je Dostojevski svoj roman. Kod nas su ga preveli kao "Zli dusi", a Bjesovi su se u svojoj verziji vratili Dostojevskom jer dobroćudnije zvuči. Između ostalog, Bjesovi su, prema srpskoj legendi, mitska bića koja ljudima stvaraju probleme, navode ih da greše i zastranjuju. Bez sličnog uticaja na svoje fanove, Bjesovi donose novi zvuk i "komentare o onome što im se dešava" u ovo čudno vreme.

Intelektualci! Sama reč ispunjava neobuzdanom srećom. Kroz njihove pesme slušamo zamišljene i pomalo razočarane inteligentne ljude koji se ne snalaze baš najbolje u vremenima u kojima žive. "Ja činim sve, sve što mogu, od sebe i svog tela. A kada legnem, ne budi me - ubij me, ubij me dok spavam", otpevano je snažnim stomačnim vokalima uz lepljive zvuke gitare. Bjesovi nisu isfrustrirani tinejdžeri. Naprotiv, veći deo njih ima porodice, vode sređen, ali ipak neobičan život; neobičan zato što ne žele da se uklope u šablon mediokritetskog životarenja. Ne preživljavaju od muzike kojom se bave, a koja im je verovatno jedna od osnovnih preokupacija. Ona im je filter kroz koji pročišćavaju sve prašnjave i čađave utiske koje upijaju iz sveta oko sebe.
Koncert ovakvog benda je priča za sebe. Nabijen emocijama, snažan, gromoglasan, tužan, komičan, < weltschmerz >, jezovit, on zahteva nepodeljenu pažnju posmatrača i uvlači ih u svet hada, u pakleno podzemlje ljudskog samoispitivanja. Zvuci nose i pitanje, i utehu, i beznađe, i melanholičnu nadu. Pravo punjenje baterija za sve one kojima je muzika jedan od medija za poimanje sveta. U jednom intervjuu rekli su da su njihovi koncerti katarza za sve one koji  traže  trenutak identifikacije i beg od samoće. (Potpuno tačno i potvrđeno posmatranjem jednog unezverenog mladića koji ih je po prvi put posmatrao na koncertu u klubu FLU, nedavno.)
Vokalno rešenje tek je posebna priča. Zoran i Goran spajaju dva različita glasovna univerzuma. Zoran peva kao neko usamljeno mitsko biće. Hrapavim i sirovim glasom iz dubine utrobe para kvaziprefinjene uši i trese bubne opne. Goran pak, melodično i tugaljivo, čvrsto i duboko pevuši, baš kao da je neki od duhova koji se provlače između redova njihovih minimalističkih tekstova. Spoj ovakvih suprotnosti rezultira u moćnom zvučnom talasu uperenom ka audio percepciji slušalaca.
Kad je već o percepciji reč, vizuelno, Bjesovi opet imaju specifičan način izražavanja. Na koncertima, a i na već do sada puno puta viđenom spotu "Ime", dvojica pevača-čudaka se pojavljuju u mantijama. Imajući u vidu da je Zoran akademski slikar, verovatno je u pitanju nekakav nestereotipan osećaj za lepo. Bilo kako bilo, pojavljivanje u takvim odeždama je krajnje efektno, a i veoma u skladu sa vulkanskom svirkom ovog sastava. Vrlo zanimljivo je i njihovo idejno rešenje omota, kao i simbol grupe, tačnije "Veliki svemirski lizač" iza koga se krije ko zna kakva priča.
I možete ih nazvati kako god hoćete, ali oni nisu ime. Sa njima avioni pevaju. Ne plašite ih se, već pokušajte da ih razumete. Bićete za korak bliži sebi samima.

V.Dž.